Pomalo...
U pauzi izmedju farmakologije i zevanja ,srela sam ih...Mlade,lepe,zagrljene....
Izgledao je srecno...
Spustila sam glavu....
I od tada ne mogu da se sastavim.Volim ga jos uvek...Posle toliko godina...
Ponekad se nadam...
I dalje ne mogu da placem....
Odlazak.....
Sebe smatram izuzetno porocnom osobom.Previse pijem,previse jedem,previse koristim upaljac,previse sam iskljuciva,previse spavam i ponekad kada hocu previse razmisljam...Nekada i ne vidim svoje dobro osobine.Previse se smejem,opustam i ne postujem pravila.Previse volim svoju licnost da bih se bavila eksterijerom...
Ponekad mi se cini da sam previse slobodna...
Napokon sam pobedila svoju licnost,bar na sekund.Napokon sam prestala da povredjujem neduzne ljude zbog toga sto se ja lose osecam.Previse sam sebicna.Ipak,Odbila sam ga....
Sreli smo se slucajno.U pustoj ulici u kasnim vecernjim casovima.Rekla sam Ne,imas kod kuce nekog ko ti veruje...Nemoj to da upropastis.Prvi put sam za vise od 8 godina naseg poznanstva mislila sam na njegovu dobit,a ne na svoju.Ostao joj je potpuno veran.Nije mu bilo pravo.Ali nisam mogla to da mu uradim....Nije on takav,a na kraju nisam ni ja.Ne bas toliko...Tako da se nas iznenada obnovljeni kontakt zavrsio samo na par slatkih recenica...Nije nesto ali sam nekako cudno ponosna...
I kada sam se okrenula i pocela da koracam ,dok mi je kisa kvasila lice a potpetice klizale po trotoaru poslala sam poruku osobi sa kojom razgovaram cuteci.
-Gde si?
-Dodji.Glasio je odgovor.
Otvorio je vrata stana.Usla sam i sela na krevet.Ni ja nisam bolje,medo-rekao mi je i ugasio svetlo.I dok je kisa padala samo smo lezali zagrljeni i gledajuci kroz prozor zaspali.
Probudila sam se par sati kasnije i gledala coveka koji spava pored mene,koji nikada nije bio moj i nikada nece,i pitala se kako da objasnim to sto nas vezuje.Kako uvek patimo u isto vreme i utehu pronalazimo u neizgovorenim recima?Kako izmedju nas ne postoji nista fizicko a duse su nam tako povezane?Kako se uvek nadjemo tu,jedno za drugo u pravim trenucima?
Volim te jer me razumes...Polako sam izasla iz stana............
I sleep all night, right by your side,
I love to hear, your breathing,
The morning light, opens my eyes,
It's nearly time for leaving ......
Sanjiva u hodnicima secanja.....
Mrzim septembar...
Bez obzira sto greje sunce osecam se kao da je neko na mene prosuo 10 kanti sa ledenom vodom.Ovog septembra ne osecam da postojim.Mozda delom zato sto po celi bogovetni dan sedim nad ovim knjizurdama,delom zato sto jos uvek ne mogu da pocnem da zivim.Velikim delom zato sto sam usamljena.Zovu ljudi,pricam sa svima bezvezne price hiljadu puta ispricane,tesko mi postaje da sastavim recenicu od grize savesti koliko reci ode u nepovrat bez cilja.Zato idem po kuci kao duh,setam jedem,citam knjige i ucim.Ponekad bacim pogled na farmerice u ormaru...Ima jos do kraja ispitnog roka.Previse...
Fali mi...Ne vidjam ga,proslo je dosta vremena.Kazu vreme ce da zaleci sve rane.Ne verujem.Samo povecava procep za koji se pitam kako ga nisam primetila.Previse je vremena proslo i opet nista.A svi su mi obecavali.....
U mojoj glavi svakoga dana zuji 1000 zasto...Na koje nikada necu dobiti odgovor...
Postaje mi tesko da pisem,zivim,disem.....Usamljenost duha je najgora.....
Pospani voz..
Sta raditi kad usne odbijaju da nadju put do drugih usana?Kada misle samo na njega?Jer to znaci da sve radim iz pogresnih razloga?Verovatno...
Obicno volim za sebe da kazem da sam imala dva momka.Dva;to je poprilicno lep broj.Prvi,koji me je voleo I bio ostavljen.I drugi,On-kojeg sam volela I koji me je ostavio…
Nekako je cudno kako ciljano obrljavite od previse alkohola I cigareta,I kako opet tacno znate sta cete da uradite.Ja u tom slucaju obicno stanem u gard I biram put ,onaj koji ce manje boleti…Znaci kao klasicna manicno-depresivna osoba padam u maniju kad vidim njegov propusten poziv.I ne znam zasto sam mu se toliko obradovala ? Verovatno zato sto je oN,jedini koji me je voleo,bio poslednja nada da ipak mogu da krenem dalje.Moja slamka spasa.Moje pile.
Zove....Cekam te na starom mestu?Za sat?Moze?
Naravno da moze...
I opet gresim,I opet povredjujem masu ljudi,I radim stvari za koje sam rekla da mi se vise nikada nece ponoviti .Ciljano razbuktavam vatru u kojoj cu sama da izgorim jer nista drugo I ne zasluzujem.
I jos ni nemam snage da te poljubim….u mraku tudje sobe,dok mi punim usnama sapuces bezbroj neobaveznih gluposti ,jer nemas hrabrosti,jer znas da ces opet biti povredjen,jer drhtis…
A ja i dalje nosim plavi oreol....
To sam ja....
Ne znam ni sama zasto sam krenula sa pisanjem bloga...Verovatno da jednostavno ne bih reci duvala uz/niz vetar vremena...Da bih dobila potvrdu da zivim,da postojim kao osoba.Razume se i ja zivim u svakodnevnici malog miliona devojki od dvadeset i kusur,izlazim,jurim,ucim,ispijam flase/kafe ,praznim paklice, ali nije to zivot na koji mislim.Zivot duse.Za mene vise ne.Osecam da stojim,talasam,dok pored mene prolaze slike ogromnim ubrzanjem.....Nekako sam se zaglavila.Vremenom neisplakane suze,skamenje,ne daju mi da disem.Zato cu pokusati da pisem...
"...imamo u duši i sve ono što je ikada živelo u ljudskim dušama. Svi bogovi i đavoli koji su ikada postojali....svi se oni nalaze u nama, tu su kao mogućnosti, kao želje, kao izlazi." H.Hese
Noc
Odavno je bilo kasno..Kasno za sve.Pod prigusenim svetlom ulicne svetiljke odbijala sam da otvorim oci.Htela sam zauvek da ostanem u tom trenutku,neizvesnosti,nemoci,neznanja, njegove izuzetno nezne koze pod prstima..Neravnomernog daha...Oduvek je mirisao na mleko,mada nikada nisam bila luda za tim mirisom u ovom trenutku mi je tako prijao...Nisam sigurna sta je on radio,samo sam bila svesna njegovog prisustva.Svako vodjen svojom tugom,zalutao u okrutnom zivotu koji nismo zasluzili ni on ni ja,vezani za ljude koji na nas ne obracaju paznju,znali smo da ne bi trebalo to da radimo....ipak bilo je jace od nas.Nisam htela da otvorim oci.Nisam mogla.Lik coveka koji stoji ispred mene oduvek mogu da prizovem u mislima.Njegov ne mogu,ne vise.Secam ga se sa nekih slika...njegovih dodira, morskog mirisa. Secam se naseg prvog poljupca,secam se i dana kada je rekao dosta,ne mogu vise!Mislila sam da cu da se raspadnem,da necu preziveti,da cu proplakati tone suza.Secam se kada su mi rekli da odlazi,da ima drugu,da uziva u menjanju partnerki isto kao sto je radio i pre ,dok se nismo upoznali.Ne zelim da otvorim oci,suvise boli i posle ovoliko vremena.Nikada nisam plakala,samo sam skrhana,vec dugo vremena.Odneo je deo mene,nisam vise ona stara.Da jesam,ne bih nikada stajala ovde,sa covekom za kojeg znam da voli drugu isto kao sto on zna da ja volim drugog.Ignorisala bih jaku hemiju izmedju nas koja postoji godinama,jer to je ipak samo neobjasnjiva privlacnost.Ne slazemo se ni u cemu drugom.Prviblizava svoj vrat mojim usnama,u tom trenutku zapljusne me sopstveni dah.Cigarete,alkohol i visnje.Oduvek sam mrzela sto mirisem na visnje.Sklonio mi je kosu...Poljubio me u vrat.Zagrlila sam ga bez razmisljanja.Konacno neko ko je tu.Ko zaista postoji,ko nije samo jos jedna moja imaginacija.Usne su mu kao somot.Ruke mu lutaju mojim telom.Prilicno je pristojan,znam lomi se isto kao i ja-ne radimo nista strasno pa mi smo samo dugari,ovo je tako naivano-.Ko koga zavarava?Prepustam se trenutku.Putujem za dva dana,bicu i frci,necemo se videti,kad se vratim pravicemo se kao da se nista nije dogodilo.Jer i nije zar ne?Znam da me nece ni nazvati da se pozdravimo.Sta da mi kaze-nikada nismo bili dobri u ramenjivanju reci.Uglavnom kada samo u nekom drustvu posvadjamo se.Onda ja ustajem i odlazim da zapalim cigaretu,i kada se vec poprilicno izduvam on dolazi,stavlja ruku na moj stomak i naslanja glavu na moje rame.Znam sta to znaci.Zna i on.I zna da mu je oprosteno.A ja se kao demonstrativno vratim.Ima dana i kada ne razgovaramo.I onih kada on u sred noci bane u moj stan,legne na krevet i onda tako zajdno lezimo po celu noc i posmatramo zvezde kroz prozor.Ne progovaramo.Nismo u mogucnosti da govorimo kao ljudi.Znam da ga je ona opet povredila.Dvoje povredjenih osudjeni jedno na drugo...Cesto me kritikuje sto ne krenem dalje.Ne mogu,ne umem.I u jednom trenutku shvatam da smo otisli predaleko.Da gubim dah,da uzivam u kratkom ukradenom trenutku.Onom koji uopste ne pripada meni,rukama koje ne doticu mene.Njegovo telo pocinje da se cvrsce pribija uz moje,potpuno je bez daha,zagrljaj mu je prejak.I u momentu dok moje usne pronalaze put od njegog vrata,do uha,obraza i nosa,otvaram oci.Njegova donja usna dodiruje moju.Visnje-kaze izuzetno prigusenim glasom.Udaljavam se od njega.Oduvek sam mrzela sto mirisem na visnje.Vec je pola sest,kazem.Ustajem za sat i po.Moram da idem.Laku noc medo.Cucemo se.On mi mahne dolazeci do daha.Namigne. Znam da me nece zvati sutra.Kaze-prijatan let.Javi se kad stignes....