Pomalo...
U pauzi izmedju farmakologije i zevanja ,srela sam ih...Mlade,lepe,zagrljene....
Izgledao je srecno...
Spustila sam glavu....
I od tada ne mogu da se sastavim.Volim ga jos uvek...Posle toliko godina...
Ponekad se nadam...
I dalje ne mogu da placem....
Odlazak.....
Sebe smatram izuzetno porocnom osobom.Previse pijem,previse jedem,previse koristim upaljac,previse sam iskljuciva,previse spavam i ponekad kada hocu previse razmisljam...Nekada i ne vidim svoje dobro osobine.Previse se smejem,opustam i ne postujem pravila.Previse volim svoju licnost da bih se bavila eksterijerom...
Ponekad mi se cini da sam previse slobodna...
Napokon sam pobedila svoju licnost,bar na sekund.Napokon sam prestala da povredjujem neduzne ljude zbog toga sto se ja lose osecam.Previse sam sebicna.Ipak,Odbila sam ga....
Sreli smo se slucajno.U pustoj ulici u kasnim vecernjim casovima.Rekla sam Ne,imas kod kuce nekog ko ti veruje...Nemoj to da upropastis.Prvi put sam za vise od 8 godina naseg poznanstva mislila sam na njegovu dobit,a ne na svoju.Ostao joj je potpuno veran.Nije mu bilo pravo.Ali nisam mogla to da mu uradim....Nije on takav,a na kraju nisam ni ja.Ne bas toliko...Tako da se nas iznenada obnovljeni kontakt zavrsio samo na par slatkih recenica...Nije nesto ali sam nekako cudno ponosna...
I kada sam se okrenula i pocela da koracam ,dok mi je kisa kvasila lice a potpetice klizale po trotoaru poslala sam poruku osobi sa kojom razgovaram cuteci.
-Gde si?
-Dodji.Glasio je odgovor.
Otvorio je vrata stana.Usla sam i sela na krevet.Ni ja nisam bolje,medo-rekao mi je i ugasio svetlo.I dok je kisa padala samo smo lezali zagrljeni i gledajuci kroz prozor zaspali.
Probudila sam se par sati kasnije i gledala coveka koji spava pored mene,koji nikada nije bio moj i nikada nece,i pitala se kako da objasnim to sto nas vezuje.Kako uvek patimo u isto vreme i utehu pronalazimo u neizgovorenim recima?Kako izmedju nas ne postoji nista fizicko a duse su nam tako povezane?Kako se uvek nadjemo tu,jedno za drugo u pravim trenucima?
Volim te jer me razumes...Polako sam izasla iz stana............
I sleep all night, right by your side,
I love to hear, your breathing,
The morning light, opens my eyes,
It's nearly time for leaving ......
Sanjiva u hodnicima secanja.....
Mrzim septembar...
Bez obzira sto greje sunce osecam se kao da je neko na mene prosuo 10 kanti sa ledenom vodom.Ovog septembra ne osecam da postojim.Mozda delom zato sto po celi bogovetni dan sedim nad ovim knjizurdama,delom zato sto jos uvek ne mogu da pocnem da zivim.Velikim delom zato sto sam usamljena.Zovu ljudi,pricam sa svima bezvezne price hiljadu puta ispricane,tesko mi postaje da sastavim recenicu od grize savesti koliko reci ode u nepovrat bez cilja.Zato idem po kuci kao duh,setam jedem,citam knjige i ucim.Ponekad bacim pogled na farmerice u ormaru...Ima jos do kraja ispitnog roka.Previse...
Fali mi...Ne vidjam ga,proslo je dosta vremena.Kazu vreme ce da zaleci sve rane.Ne verujem.Samo povecava procep za koji se pitam kako ga nisam primetila.Previse je vremena proslo i opet nista.A svi su mi obecavali.....
U mojoj glavi svakoga dana zuji 1000 zasto...Na koje nikada necu dobiti odgovor...
Postaje mi tesko da pisem,zivim,disem.....Usamljenost duha je najgora.....